Zlato nad zemljom, zlato pod zemljom – a puka sirotinja

„Imate zlato nad zemljom, imate zlato pod zemljom, a opet ste siromašni.“ To im redovno govore italijanski lovci, verovatno jedini stranci za koje se pouzdano može reći da nisu zalutali u njihov kraj.

Misle, je li, na žito, kad pominju nadzemno zlato, i naftu, kad pominju podzemno; možda misle i na raznovrsnu divljač kojom je atar ništa manje bogat, no nikako se ne uklapa u izreku. A iovako ništa činjenično ne menja.

Jedna od napuštenih i srušenih kuća u Banatskom AranđelovuSmešteno na samoj granici sa čak dve zemlje Evropske unije, Mađarskom i Rumunijom, Banatsko Aranđelovo danas nije zaboravljeno valjda samo od lovaca koji dolaze iz iste te Unije. Užasno zvuči ta pomisao – da neće biti totalno zaboravljeni sve dok je okolina sela na dobrom glasu zbog divljači.

Igrom slučaja, posetio sam Banatsko Aranđelovo u danu kada se u Briselu odlučivalo o statusu kandidata Srbije za članstvo u EU. Do sela koje je fizički toliko blizu Evrope, a opet neshvatljivo daleko ne samo od iste te Evrope već, u svakom pogledu, maltene i od sopstvene zemlje, put me vodio po izuzetno lošem drumu – od račvanja u Crnoj bari, pa kroz Vrbicu i Podlokanj. Nizali su se sumorni prizori napuštenih, neretko i urušenih kuća. Uz put sam video više srna nego ljudi: biće da je to posve uobičajeni opažaj.

Taj utisak se samo još pojačao po ulasku u Aranđelovo, iako sam naleteo na dugačak niz automobila parkiranih duž puta. Sahrana… S obe strane ulice prazne kuće, neke su samo onomad ličile na četiri zida unutar kojih je neko živeo. Odumiranje i umiranje uvek idu ruku pod ruku.

– Samo od decembra prošle godine do danas, 22 žitelja je umrlo, a nijedno dete u međuvremenu nije rođeno – crnim potcrtava i ovako crnu sliku predsednik Mesne zajednice Dragan Nedeljkov.

Selo je između dva svetska rata brojalo i 5.500 žitelja, danas jedva 1.800. Do sledećeg popisa, pitaj boga kakav će biti podatak. Ne zna Nedeljkov tačno, a ni ja baš ne instistiram, ali, tu negde, svaka druga ili treća kuća, od 800 i nešto, prazna je, napuštena, zaboravljena…

Propadaju jer niti ima ko da o njima brine, niti ima ko bi da ih kupi. A prodaju se budzašto, za 3.500 evra, i uz to ide pola jutra zemlje i baštica od desetak kvadrata.  Džaba, ko bi ovde došao…

U sobičku Mesne zajednice pridružuje nam se Mira Acin, Draganova desna ruka u Savetu MZ. Vaspitačica je u lokalnoj predškolskoj ustanovi. Imala je sreću da je odmah po završetku studija bio raspisan konkurs za to radno mesto, pa je ostala da živi u selu odakle su joj preci kolenima unazad. Oni, poput Mire, sa zaposlenjem u državnoj službi – pošti, domu zdravlja, školi i predškolskoj ustanovi, smatraju se danas u Aranđelovu retkim srećnicima.

S propašću privrede u čitavoj opštini Novi Kneževac, krenulo je po zlu i u Banatskom Aranđelovu, priča mi Mira. Mesna zajednica se finansira od samodoprinosa, a on je samo u poslednjih 10 godina – prepolovljen.

– Godišnje raspolažemo s jedva 1,2 miliona dinara. A potrebe su nam daleko veće. Para nema ni opština, nema ni država. Poslednja nada se nam Evropska unija i njeni IPA projekti. Učestvujemo na svakom, i nastavićemo, pa možda nam se jednom i posreći. To nam je jedini način da iskoristimo svoj geografski položaj i blizinu granice.

– Drugi način je da tražimo pomoć od španskog kralja – razbija dosetkom kamernu atmosferu Dragan. – Znaš, njegov lični lekar dolazi ovde u lov svake godine, i s obzirom na ulov, mislim da se kući vraća zadovoljan. Naše loviše je među tri najbolja u Vojvodini, ako nisi znao.

Tromeđa sa Rumunijom i Mađarskom je na jedva pet kilometara od sela. Zbog nadmorske visine Banatskog Aranđelova, njegovi žitelji noću ko na dlanu vide svetla Segedina. Odlaze često u komšiluk, i rumunski i mađarski, i uviđaju koliko toga je tamo učinjeno u poslednih dvadeset godina. Tako blizu EU, a tako daleko, prečesto se provlačilo kroz moj razgovor s domaćinima.

– Kod nas je danas kao kod njih pre dvadeset i nešto godina. Teško je oteti se utisku da oni samo napreduju, a mi nazadujemo – reče setno Mira.

Aranđelovo se krajem 19. veka nalazilo na trasi čuvenog „Orijent ekspresa“. Posle kao stanica na najkraćoj vezi između Budimpešte i Beograda, preko Segedina i Kikinde. Krajem Drugog velikog rata, Nemci su digli u vazduh deo pruge i most u Segedinu, a ostatak pruge prema Evropi, u vreme Informbiroa, velikodušno je poklonjen tada prijateljskoj Albaniji. Domaći deo trase služio je sve do kraja 90-ih, i njome su stizali Aranđelovčani iz studentskih centara. E, onda su počeli da nestaju pragovi, pa se i korov poprilično razbaškario. Još malo pa se ni ono malo šina na nekadašnoj železničkoj stanici, više neće ni nazreti. Zgrada stanice je kao i sve drugo što ima prefiks bivšeg i nepotrebnog – potpuno oronula. Stamena je, istina, pa se još neko vreme neće urušiti. Ali ogoljena, koliko se dalo ogoliti. Ne postoji više ni tabla s nazivom mesta, na kojoj su pre 130 godina putnici iz Pariza za Stambol mogli da pročitaju: Oroslamoš (Lavlje selo – bivši naziv za Aranđelovo).

Stanica, takva kakva je, i danas svedoči o nekadašnjem značaju sela. Jer, tamo gde dolaze i prolaze putnici, mesto i njegovi žitelji imaju zašta da žive i čemu da se nadaju. Makar to da nisu slepo crevo, bogu iza nogu, od svih zaboravljeni. Tračak nade javio se Aranđelovčanima pre deset i više godina, sa idejom, štaviše – međudržavnim dogovorom, da se putem iz sela za par minuta stigne do graničnog prelaza,  i da se čitav kraj pretvori u bescarinsku zonu. Uradile komšije, kažu mi, sve što treba, a naši tek deo, jer za ostatak nemaju para.

– To bi nam puno značilo, jer bismo postali barem nekakva veza sa Evropskom unijom – napominje Dragan.

Preko puta Mesne zajednice nalazi se škola „Jovan Jovanović Zmaj“, ove godine od tačno stotinu ljeta. Malo je radila pre Prvog rata, pa je tokom same vojne bila bolnica, i onda od 1919. ponovo škola, ali u novoj državi. U njoj je svakodnevno 220 dece – 170 u osmoletki, a ostali su u predškolskoj ustanovi. Da nema informatičke učionice koju je opremila Uprava za digitalnu agendu, teško bi se u njoj mogao osetiti dah savremenosti: klupe stare više decenija, sunđeri i table tek nešto mlađi od drugog inventara; zidovi u lošem stanju…

Dan kada se odlučivalo o našoj evropskoj kandidaturi, srećom, nije bio pravi zimski. „Rekla sam ložaču da malo prištedi na prozorima, jer ne znam da li će nam ugalj stići za vikend. Ako ne stigne, moraću decu u ponedeljak da pošaljem kući“, predočava mi sa zabrinutošću u glasu direktorica škole Livia Abraham.

Čekajte, lože se prozori?!, pitam s nevericom. „Da, stara prozorska okna iz drugih škola su zamenjena PVC prozorima“, odgovara direktorica. „Moramo nekako da se snalazimo: ugalj nije stizao prvo zbog snega, a onda se sad nešto pokvarilo u utovaru, tako mi je rečeno. No, nije hladno u zgradi, je l’ tako?”

Grejanje definitivno nije najveći problem s kojim se suočavaju. Promena dotrajale hidroizolacije, zbog koje su podzemne vode pravila čuda u podrumskim prostorijama, počela je ali nije dovršena. Krov je, srećom, saniran, ali se sada traži 3,5 miliona dinara za sanaciju spoljne terase, preko koje učenici svakodnevno prelaze do udaljenih učionica u zgradi. I zbog nje svi u mestu u svakodnevno strepe.

– Svi su bili, svi se uverili u kakvom je stanju, i svi su svesni da je potrebna sanacija. Eh, samo još da se nađu pare – govore uglas domaćini, međusobno se dopunjujući, dok razgovaramo u dvorištu škole. Čujem i to da im je sudbina isturenog odeljenja novokneževačke škole takva da kubure i sa kredama: ne stižu u dovoljnim količinama, pa su ove postojeće poverene – krede, dakle – nastavnicima na čuvanje! Da se slučajno koja ne bi izgubila…

Ima nečeg ponosnog i borbenog u njima, primećujem, valjda od onog lavljeg u nazivu mesta, koji je po slavi Sveti arhangel Mihajlo promenjen 1923. godine. Uprkos svemu, ne prepuštaju se sudbini. Uspeli su prošle godine da dođu do studenata sa novosadske Arhitekture, s molbom da im ponude projekte i predloge šta bi se sve moglo uraditi sa selom. Nude gradskim penziomerima da se dosele u napuštene kuće, promovišu selo na šaljiv način reklamirajući jedinu „sigurnu mušku kuću“ u Srbiji…

– Sačinili su projekte rešavanja problema podzemnih voda, uređenja centra, adaptacije lovačkog doma… Ma, studenti uvek imaju sjajne ideje, ali za sve to opet trebaju pare – kaže Dragan. – Mi smo svesni da teško možemo da vratimo one koji su otišli iz sela, ali nam je cilj da, koliko je god to moguće, sprečimo dalje napuštanje sela i njegovo odumiranje, a to možemo jedino ukoliko popravimo kvalitet života u selu.

Njihova upornost potiče i od činjenice da obrađuju tvrđu zemlju od one bačke, pa troše više goriva i znoja, ali opet im je u leto atar sav u zlatu, onom nadzemnom. Pitam Dragana i o onom podzemnom, nafti, na koje upućuju bušotine izvan sela.

– Ovo je najbogatiji kraj Vojvodine naftom, počelo je s vađenjem početkom sedamdesetih i u svoje vreme bilo je 30 i nešto bušotina – priča mi Dragan dok posmatramo jednu od bušotina kako radi. Kažu da je nafta visoke čistote. Sad je otvorena i jedna čija je dubina 3.850 metara – takve nigde nema u Srbiji. No, rudnu rentu dobija samo opština, kad joj uplate. Mesne zajednice direktno ne dobijaju ništa od onog ko vadi naftu. Svuda je ima tu oko našeg sela, al’ mi nikakve vajde od toga nemamo, čak ni ljudi iz sela ne rade tu, već dovode radnike iz drugih mesta. Baš kao što kažu ovi lovci što nam dolaze – zlato nad zemljom, zlato pod zemljom, a mi u Aranđelovu… Ma, i sam si sve video.

Autor teksta – Denis Kolundžija, novinar novosadskog dnevnog lista „Dnevnik“

Share

Nema komentara »

RSS feed for comments on this post.
TrackBack URL

Leave a comment