Zagrljaj ledene smrti na Lazinom brdu

Spomen ploča streljanim rodoljubima na školiU Banatsko Aranđelovo iz pravca Novog Kneževca ulazi se Ulicom 9. januara, koja podseća na datum iz 1942. godine i stravičan fašistički zločin, upamćen na severu Banata za sva vremena.

Meštani Banatskog Aranđelova svake godine odaju počast streljanim rodoljubima, komunistima, skojevcima i simpatizerima Narodnooslobodilačkog pokreta (NOP). Na Lazinom brdu u Banatskom Aranđelovu, iz tadašnjeg sreza Nova Kanjiža (sada područje opštine Novi Kneževac), fašisti su streljali 30 rodoljuba iz Banatskog Aranđelova, Podlokanja, Crne Bare, Đale, Nove Kanjiže (Novog Kneževca) i Srpskog Krstura.

“Krvavi januar” nije mimoišao i druga mesta, jer u istom danu u Banatu je 9. januara 1942. godine streljano 150 rodoljuba i pristalica NOP-a. Zna se da je pored streljanih u Banatskom Aranđelovu, tada najviše streljanih bilo u Mokrinu 53 i Kikindi 24, a bilo ih je i u durgim mestima severnog i srednjeg Banata. Streljanja u Banatu nastavljena su i kasnije, pa je tako 14. marta 1942. u Jabuci kod Pančeva streljano 50 rodoljuba, kao odmazda zbog ubistva jednog folksdojčera, činovnika nemačke policije u Pančevu.

Istoričar Miodrag Mendragić, rodom iz Banatskog Aranđelova, u monografskoj knjizi “Banatsko Aranđelovo, Majdan, Rabe, Siget, Podlokanj” podsetio je da je da su odmazde fašističke vlasti u Banatu počele već 3. januara 1942. godine, kada je u Kikindi streljano devet rodoljuba, kao uvod u još krvavije zločine.

Sever Banata je tog stravičnog 9. januara zaogrnuo sneg od pola metra. Rodoljubi su iz zatvora u Novoj Kanjiži drumom na zaprežnim kolima otpremljeni u Banatsko Aranđelovo. Još u zatvoru povezani su lancima u parove i tako prebačeni u osnovnu školu u Banatskom Aranđelovu. Pre kolone zaprega u selo je stigao sreski načenik dr Deneš Grahner, koji je zajedno sa opštinskim beležnikom Banatskog Aranđelova Jožefom Klarom obavljao pripreme za izvršenje stravičnog zločina. Tužnu kolonu od 30 osuđenika na smrt, među kojima je bila i jedna žena, na ulazu u selo dočekala je fašistička rulja sa muzikom.

Spomen park

Rodoljube su po dolasku u selo zatvorili u prostorije škole, gde su posle izvršene identifikacije zamolili po parče hartije i olovku da napišu svoja poslednja pisma najmilijima, što je sreski načelnik Grahner i odobrio. Juče su se navršile 74 godine od kada su ispisali poruke, koje su sačuvane i ne blede. Student medicine Rajko Lovadinov iz Novog Kneževca, član rukovodstva SKOJ-a, uhapšen 15. oktobra 1941. godine pa mučen u zatvoru, pre streljanja u Banatskom Aranđelovu napisao je upečatljivo pismo roditeljima, sestri i bratu.

“Bliži se čas kad treba da umrem. Ja ću umreti, a vi ćete ostati iza mene. Gledam već smrt u oči koja je tako strašna. Ali ipak umrećemo hrabro osvetljavajući mračne staze današnjeg opšteg čovečanskog haosa. Još samo nekoliko trenutaka. Truba već zove. Mora se umreti. Nemojte mnogo žaliti zamnom. Budite hrabri, vi ostajete iza nas. Sve ono što sam želeo, za čim sam žudio, svi moji lepi ideali istrunuće. U vama neka svetli moj duh. Ja odlazim. Oh, svet je tako lep, ali surov. Toliko uzdisaja, toliko suza i radosti i najzad smrti. Baš kada sam želeo da raširim svoje mladalačke ruke, da zagrlim ceo svet, zagrlio sam ledenu smrt. Umirem ali vi ostajete. Još nekoliko suznih pogleda na sve ono što me je okruživalo, i svemu će biti kraj. Moj život je bio neprestana borba, radosti i bola, suza i smeha, žuči i meda, i kao krunu tih nedaća dobio sam hladan metak. To je nagrada za sve moje patnje. Sve je tako lepo, tako nežno, ali otrovno. Moj ideal bila je medicina. Za nju sam hteo da žrtvujem ceo svoj život, da nagradim čovečanstvo, jednom velikom nagradom. Oh, imao sam najiskrenije ideale. Sve moje snove uložio sam u tom lepom pozivu. Hteo sam da svoj život žrtvujem za za napredak čovečanstva, da točak istorije čovečanstva okrenem napred, da nakitim hram čovečanstva intelektualnog rada. I šta sam dobio za sve što sam želeo? Hladan metak tako velikodušno žrtvovan.
Oh, ljudi, ljudi, da li ćete već prestati sa tim? Kada će čovek biti lep i div heroj “opštečovečanskoj bašti”? Oh živote istiniti, oh radosti, oh boli. Dragi moji roditelji, svi ste mi bili dragi. Ja vas ostavljam jer moram ići drugom kraju. Još u poslednjem momentu želim da vam saopštim moje želje. Želim da poberem još nesazrele plodove moje duše. Želim jednom rečju da iščupam moju zelenu duševnu voćku, da vam je dam, da je vi posadite na plodno tle. Bata neka primi tu plodnu biljku, neka je presadi u svojoj mladoj duši. Neka zavoli moj ideal, neka mu posveti sav svoj život, neka studira medicinu. Ona je tako lepa, tako nežna i mami u svoj zagrljaj. Bato! Dragi moj brate, poslušaj moje poslednje reči. Bićeš srećan. Svako neka se uvek i u svakoj prilici seti mene, jer su moje radosti hladno telo. Mama! Draga moja mama, nemoj plakati za mnom. Rodila si me i znala si koga si rodila. Ti si idealna majka. Babo! Dragi babo, ti me se sećaj, tvoj sin je uvek bio dobar i mislim da nikada nije naneo bol. Ti si uvek bio dobar. Još jedan pozdrav, još jedan pogled, još jedan uzdisaj, još jedan korak i sve je mirno. Moja želja neka se ispuni, to tražim.”, napisao je uoči streljanja Rajko Lovadinov.

Krojačica i skojevka Aksenija Lovadinov iz Krstura, jedina žena streljana u Banatskom Aranđelovu, majci i sestrama napisala je da nikad nije mislila da tako greši da je zaslužila smrtnu kaznu.

“Teško je to majko moja mila. Moju maramu što sam je ja štrikala podaj maloj Dragici. Slavna sestro mnogo mi je žao što nisi ni jednom došla da te vidim. Sve pozdravite, sve naše rodove i vas sve ljubi kći i sestra”, poručila je Aksenija.

Zemljoradnik, član KPJ, Milivoj Lazin iz Banatskog Aranđelova u oproštajnom pismu pozdravio je najmilije, a supruzi poručio:
“Čarna pazi Lecu i Mirjanu, nemoj da ih osirotiš da ostanu i bez majke ako su ostali bez oca… Leca ako hoće da ide u školu podaj ga neka svrši školu. Sad vas sve ljubim i želim svima svako dobro da vas bog blagosilja i da vas uputi dobrim putem, a mene se sećajte i ovo čuvajte za uspomenu. Kod mene se nalazi 170 dinara. Pozdravite i braca Radu. Kod Žarka se nalaze krpare i jelo što je ostalo”, zabeležio je u “pismu za uspomenu” Milivoj Lazin, čije ime je dugo nosilo poljoprivredno preduzeće iz Banatskog Aranđelova, sve do privatizacije.

Specijalnim vozom iz Velikog Bečkereka (Zrenjanina) da nadgleda streljanje stigao je šef Odseka javne bezbednosti za Banat Franc Rajt, koji je detaljno razradio plan streljanja, pa je u dopisu kojim se pre toga obratio sreskim zvaničnicima tražio da se za 60 ljudi iz Velikog Bečkereka spremi užina. Kolona vezanih rodoljuba u pratnji policije iz škole je pešice krenula na mesto streljanja, na Lazino brdo nadomak železničke stanice. Kada su stigli na odredište Rajt je lično pregledao svakog osuđenika i rasporedio ih u dve grupe. Sreski načelnik Grahner im je pročitao presudu na smrt streljanjem, “zbog pripadanja komunističkim organizacijama, rovarenja i zločina protiv Nemačkog Rajha”. Policija je oko Lazinog brda napravila kordon i obezbeđivala prilaze, da neko ne bi pobegao. Na svakog od rodoljuba, povezanih u dve grupe, licima okrenutih brdu, ispaljena su po četiri metka, a oni koji su još davali znake života dotučeni su hicima iz pištolja.

Izvor – Milorad Mitrović, objavljeno u novosadskom listu “Dnevnik” dana 10.01.2016. godine

Share

Nema komentara »

RSS feed for comments on this post.
TrackBack URL

Leave a comment